BLOGGOVANJE

BLOGGOVANJE: ŽENTLMAN/ONE
BLOGGOVANJE: ŽIVOT/TRENDSETERI/DRUŠTVO
BLOGGOVANJE: POLITIKA
Blog: Smart and Creative Life

BLOG: SMART AND CREATIVE LIFE

Život je svuda oko nas, ali su nam samo neke njegove sekvence interesantne. Moja percepcija života i događaja, odnosno društvenih tokova koji me okružuju nalazi se upravo u objavama koje pišem u okviru bloga 'Smart and Creative Life'. Odakle ovaj naziv? Pa, ukratko, nastojim da moj život ima neku elegantnu, smislenu notu ali i da bude istovremeno kreativan. Trudim se da na pravi način prepoznam suštinu stvari o kojima pišem. Da proniknem u samu bit teme koju obrađujem, dajući joj pri tom i formu koja bi zainteresovala čitaoce. Osnovne teme koje pokrivan blogom su muško-ženski odnosi (kroz rubrike ŽENTLMAN i ONE), moja interesovanja (kroz rubriku ŽIVOT), viralni trendovi i društveni tokovi (kroz rubrike TRENDSETERI i DRUŠTVO), i na kraju, što bi se na engleskom moglo iskazati kao last but not least - politika. Politika je na prostoru Balkana, nažalost, pokretačka sila svih događaja, alfa i omega naših života. Ostati uvek principijelan... to je po meni prava formula u pisanju dobrih tekstova. Proverite zašto!

Blog: Smart and Creative Life

30062019

Leto je kao stvoreno za blejanje ili majanje, u zavisnosti od toga da li živite u Beogradu ili Nišu. Dok blejanje, prema čuvenom Vukajliji, može da znači i gubljenje vremena (samostalno ili u društvu) ali i predugo čekanje na nekoga, dotle majanje ima mnogo šire i dublje značenje. Obično se kaže: „Svi se šetaju samo se Nišlije maju.“ Majanje (ili ma’anje) je prava umetnost ne rađenja ničega. Ono je bilo i ostalo način života za niz generacija, pa se slobodno reći da godine prolaze ali majanje ostaje. To može biti samo besciljna šetnja kroz grad ili pak obilazak kafića u nadi da će se neko tamo sresti. Može da se završi povratkom kući ali i odlaskom kod nekog ko ni kriv ni dužan živi u centru i to kada on/ona to najmanje očekuje. To je to, a ja idem sad da se proma’em kroz grad…

30062019

Norveška me u mojim razmišljanjima sa pozicije čoveka koji je još nije posetio podseća na neku daleku i nepoznatu zemlju na severu, iza Zida i dalje. Zemlju leda i vatre, naroda koji živi loveći ribu i sanjajući sunce. Da bi otkrio bar delić dobro skrivene tajne ove zemlje, sačuvane u prastarim dokumentima ili na kamenim pločama ispisanim runama, počeo sam sa učenjem današnje književne verzije norveškog jezika – Bokmal. Pročitao sam i knjigu „Vikinzi“ čiji je autor Arnolf Krauze, istoriju nekada najmoćnijeg naroda svoga vremena, a pozabavio sam se i tajnama nordijske mitologije i njenim panteonom. Naravno, sagledao sam i najnovije ekonomske parametre vezane za ovu kraljevinu. Otkrio sam mnogo toga ali spoznao i istinu koja se od nas krila. Srbi izgleda nisu narod najstariji i najpametniji, ne živimo bolje i lepše nego u Norveškoj gde su ljudi nasmejani i pored toga što sunce ne viđaju tako često kao mi, a u toj dalekoj zemlji je i životni standard (nešto) viši nego kod nas…

Nadam se da ću na kraju otkriti tajnu koju ova zemlja krije, ne u runama nego u zakonima i poštenom i odgovornom odnosu političara prema svom narodu. U toj dalekoj zemlji netaknute prirode i fjordova ljudi rade pošteno i za poštene, dobre plate. Ne brinu za svoju egzistenciju a odlaze iz zemlje samo ukoliko su avanturističkog duha a ne zato što od svog rada ne mogu da prežive. Norveška je i zemlja sa velikim državnim fondom koji potiče od nafte u kome čuva novac i pametno ga ulaže. Ah da, ni norveški fudbaleri više nisu konobari amateri koje smo ismejavali… Da ponovim još jednom tu magičnu reč, poštenje, reč koja se kod nas izgleda nekako zaturila.

Rune ili Runsko pismo su prastaro pismo germanskih naroda i jezika kojima su se služili. Korišćeno je pre usvajanja latiničnog pisma, odnosno pre primanja hrišćanstva. Prema predanju rune je nordijski bog Odin otkrio dok je visio proboden kopljem na svetom drvu jasenu, prinešen na žrtvu samom sebi. Da bi spoznao magično značenje runa Odin je žrtvovao jedno oko.

08062019

33, 45, pozor sad! LP ili „singlica“, strana ili domaća… Njeno veličanstvo ploča, vinil ili kako već. Slušali smo ih na 33 i na 45 obrtaja. Obožavali smo njihovo pucketanje iza koga se krio topao i prirodan zvuk, sve dok se nisu pojavili kompakt diskovi i odneli svu magiju. Sa njima je muzika postala dostupnija ali je nestalo one čarolije pažljivog izvlačenja ploče iz njenog omota, postavljanja na tanjir gramofona i spuštanja igle na njenu površinu. Sada kada su streaming servisi doneli sa sobom instant zadovoljstvo slušanja muzike, uvek i na svakom mestu, potpuno je potisnut onaj nestvarni osećaj ekskluzivnosti koje su ploče nosile sa sobom.

Dobra muzika je obeležila odrastanje sada već starijih generacija. Kultni sastavi, muzički pravci kojima su pripadali, odabrane i dobro aranžirane numere koje su se preslušavale iznova i iznova. Imam utisak da smo se prema muzici tada ponašali sa nekakvim pobožnim strahopoštovanjem. Muzika se slušala na skupim hi-fi sistemima a do izvora zvuka se dolazilo ponekad zaista teško. Prve ploče u novijoj istoriji su dolazile do nas iz Engleske ili Trsta, zajedno sa farmericama i kafom. Ne treba zaboraviti i domaću, Made in YU „nakladu zvuka“. U tadašnjoj SFR Jugoslaviji ploče su se proizvodile u velikom broju diskografskih kuća, a mnoga izdanja su dosezala i platinaste tiraže. Ono čuveno „zlatna ploča“ koju u reklami izgovara simpatična Jugoton-ptičica nikada neću zaboraviti…

Onda su ploče naprasno nestale iz naših života. Praktično je jedno vreme u svetu i (delimično) prestala njihova proizvodnja a diskofili su masovno počeli da prodaju svoje kolekcije kako ne bi „skupljale prašinu“. A onda se desio veliki obrt, kao u nekoj urbanoj legendi. Vinil se vratio na velika vrata. Ne kao hipsterski must have, već iz istinske ljubavi za nečim vrednim. Ponovo su počela da se pojavljuju nova izdanja, razmenjuju ploče, prodaju gramofoni. Više nego ikad važi staro pravilo – onakav si kakvu muziku slušaš.

Nedavno sam kupio novi gramofon i jedva čekam da izgovorim ono: „Hajdemo do mene da slušamo ploče“.

26032019

… ILI KO JE POMENUO SPONTANOST

Rešio sam da odem na obeležavanje dvadesetogodišnjice početka NATO bombardovanja Srbije. Rešio… i pokajao se. Zašto? Zato što je neko probao da svojim izjavama nadjača bombe i njihove žrtve. Zato što neko misli da može da iskoristi svoj položaj da bi dnevnopolitičkim temama pokupio koji poen više na skupu na kome za to nije ni mesto ni vreme.

Patrijarh, prijatelj iz Republike Srpske i sam predsednik Republike Srbije iskoristili su priliku da pomenu „zle“ demonstrante i šetače skupova #1od5miliona koji se održavaju širom Srbije. Iskoristili su ljude koji su se u velikom broju okupili zbog žrtava i zbog same Srbije. Ne zbog njih!

Zar i ovakvi skupovi moraju da budu „spontani“? Zar se i na ovakve skupove moraju upisivati i slikati ljudi koji su došli? Zar se i na ovakve skupove moraju dovoziti ljudi autobusima? Ljudi koji su bili toliko zbunjeni da ne znaju gde su i kako se „izlazi“ sa trga? Ljudi koji osećaju, verovatno duboko u sebi, nelagodu prisile i moranja da se bude tu. Moranja, zbog nade da će možda tako doći do posla ili da će ga zadržati ako već negde rade za bedni minimalac.

Tužno je kada čovek vidi da oko sebe ne oseća spontanost. Kada vidi beznađe i izgubljene poglede. Tužno!

21032019

… ILI DOK KUJA NE MRDNE REPOM

Na slučaju „Jutka“ ponovo se sukobila građanska Srbija i Srbija koja živi u nekom svom svetu gde je crno u stvari belo ili gde je noć dan, već kako im vođa ili neki njegov (pre)savesni satrap kaže. Jedan deo javnosti je stao na stranu žrtve koja je od strane pomenutog gospodina dobijala lascivne poruke na (polu)pismen način putem SMS-ova a druga na stranu nesuđenog ljubavnika, optužujući žrtvu da je zloupotrebila njegov telefon i sama sebi slala poruke ili da ga je na to navela svojim izgledom i ponašanjem. A on… pa šta će – živ čovek.

U oba slučaja glavnu ulogu su preuzele žene, jedne na #metoo način a druge… pa na način koji je veoma teško racionalno objasniti. Organizovali su ih direktori javnih preduzeća Verone, pardon Brusa, da izađu ispred zgrade opštine i kliču u znak podrške predsedniku ovog sin city-ja Srbije. Jedna od tih žena koje su se solidarisale sa patnjom predsednika opštine čak je javno parafrazirala ceo slučaj onom narodnom: „Dok kuja ne mrdne repom, pas ne laje.“

Svaki dalji komentar u ovoj Srbiji međ’ šljivama je stvarno suvišan.

05032019

… ILI DA LI JE JOŠ NEKO OSTAO OVDE?

Svi koje znam ili su već otišli ili se pripremaju da odu iz ove „obećane“ zemlje u kojoj živimo. Da budem precizniji, zemlje koju su iskvarili korumpirani političari svih boja. Ko zna, sledeće godine u ovo vreme… I sâm sam već odavno (mentalni) emigrant. Čitam New York Times, primam informacije preko BBC portala vesti i gledam novosti iz Nemačke u informativnoj emisiji RTL Aktuell. Šta reći, izgleda nastojim da izbegnem stvarnost koja nas okružuje baš po svaku cenu. Tu stvarnost čine lažne vesti ili pak prave vesti ali upakovane na tendenciozan način. Sve u svemu strašno. Da ne govorim o tabloidima, grotesknim emisijama tipa „Kontravizija“ izvesnog gospodina Lava (a tako smo se radovali kada se rodio, kao sin vrsnih intelektualaca), vestima u kojima se naša verzija Machthabera (ko je pomenuo Kim Jon-una) pojavljuje toliko često da ponekad moram da se zapitam da li više viđam sebe u ogledalu ili njega na „malom ekranu“… Priznajem da je gledanje televizije relikt prošlosti koga praktikuju samo još retro tipovi poput mene, ali što je mnogo, mnogo je…

U ovoj zemlji više ni derbi nije derbi. Sve se pretvorilo u neobuzdanu i ružnu sliku satkanu od uvreda, neracionalnog divljaštva i fudbala koji ne zavređuje ni da se priča o njemu. Tako je pored svega i ovo otišlo u… „Honduras“.

Znam da se ništa neće promeniti sve dok je partijska knjižica značajnija od znanja, ali ne mogu nam ukinuti pravo na nadu. Nije greh maštati a sačuvati obraz i dostojanstvo ipak je važnije od sitnih privilegija koje dođu i prođu. Zato, nekako mi je drago zbog toga što nisam član nijedne partije. Daleko od toga da sam apolitičan ali naša „politika“ nema veze sa demokratijom. Naše partije su interesne skupine ljudi željnih napredovanja po svaku cenu i priznanja koja nisu mogli steći na normalan način već preskakanjem po dva stepenika odjednom. Ne, hvala. Mislim da ću do daljeg ipak ostati mentalni emigrant…