BLOGGOVANJE

BLOGGOVANJE: ŽENTLMAN/ONE
BLOGGOVANJE: ŽIVOT/TRENDSETERI/DRUŠTVO
BLOGGOVANJE: POLITIKA
Blog: Smart and Creative Life

BLOG: SMART AND CREATIVE LIFE

Život je svuda oko nas, ali su nam samo neke njegove sekvence interesantne. Moja percepcija života i događaja, odnosno društvenih tokova koji me okružuju nalazi se upravo u objavama koje pišem u okviru bloga 'Smart and Creative Life'. Odakle ovaj naziv? Pa, ukratko, nastojim da moj život ima neku elegantnu, smislenu notu ali i da bude istovremeno kreativan. Trudim se da na pravi način prepoznam suštinu stvari o kojima pišem. Da proniknem u samu bit teme koju obrađujem, dajući joj pri tom i formu koja bi zainteresovala čitaoce. Osnovne teme koje pokrivan blogom su muško-ženski odnosi (kroz rubrike ŽENTLMAN i ONE), moja interesovanja (kroz rubriku ŽIVOT), viralni trendovi i društveni tokovi (kroz rubrike TRENDSETERI i DRUŠTVO), i na kraju, što bi se na engleskom moglo iskazati kao last but not least - politika. Politika je na prostoru Balkana, nažalost, pokretačka sila svih događaja, alfa i omega naših života. Ostati uvek principijelan... to je po meni prava formula u pisanju dobrih tekstova. Proverite zašto!

Blog: Smart and Creative Life

26032019

… ILI KO JE POMENUO SPONTANOST

Rešio sam da odem na obeležavanje dvadesetogodišnjice početka NATO bombardovanja Srbije. Rešio… i pokajao se. Zašto? Zato što je neko probao da svojim izjavama nadjača bombe i njihove žrtve. Zato što neko misli da može da iskoristi svoj položaj da bi dnevnopolitičkim temama pokupio koji poen više na skupu na kome za to nije ni mesto ni vreme.

Patrijarh, prijatelj iz Republike Srpske i sam predsednik Republike Srbije iskoristili su priliku da pomenu „zle“ demonstrante i šetače skupova #1od5miliona koji se održavaju širom Srbije. Iskoristili su ljude koji su se u velikom broju okupili zbog žrtava i zbog same Srbije. Ne zbog njih!

Zar i ovakvi skupovi moraju da budu „spontani“? Zar se i na ovakve skupove moraju upisivati i slikati ljudi koji su došli? Zar se i na ovakve skupove moraju dovoziti ljudi autobusima? Ljudi koji su bili toliko zbunjeni da ne znaju gde su i kako se „izlazi“ sa trga? Ljudi koji osećaju, verovatno duboko u sebi, nelagodu prisile i moranja da se bude tu. Moranja, zbog nade da će možda tako doći do posla ili da će ga zadržati ako već negde rade za bedni minimalac.

Tužno je kada čovek vidi da oko sebe ne oseća spontanost. Kada vidi beznađe i izgubljene poglede. Tužno!

21032019

… ILI DOK KUJA NE MRDNE REPOM

Na slučaju „Jutka“ ponovo se sukobila građanska Srbija i Srbija koja živi u nekom svom svetu gde je crno u stvari belo ili gde je noć dan, već kako im vođa ili neki njegov (pre)savesni satrap kaže. Jedan deo javnosti je stao na stranu žrtve koja je od strane pomenutog gospodina dobijala lascivne poruke na (polu)pismen način putem SMS-ova a druga na stranu nesuđenog ljubavnika, optužujući žrtvu da je zloupotrebila njegov telefon i sama sebi slala poruke ili da ga je na to navela svojim izgledom i ponašanjem. A on… pa šta će – živ čovek.

U oba slučaja glavnu ulogu su preuzele žene, jedne na #metoo način a druge… pa na način koji je veoma teško racionalno objasniti. Organizovali su ih direktori javnih preduzeća Verone, pardon Brusa, da izađu ispred zgrade opštine i kliču u znak podrške predsedniku ovog sin city-ja Srbije. Jedna od tih žena koje su se solidarisale sa patnjom predsednika opštine čak je javno parafrazirala ceo slučaj onom narodnom: „Dok kuja ne mrdne repom, pas ne laje.“

Svaki dalji komentar u ovoj Srbiji međ’ šljivama je stvarno suvišan.

05032019

… ILI DA LI JE JOŠ NEKO OSTAO OVDE?

Svi koje znam ili su već otišli ili se pripremaju da odu iz ove „obećane“ zemlje u kojoj živimo. Da budem precizniji, zemlje koju su iskvarili korumpirani političari svih boja. Ko zna, sledeće godine u ovo vreme… I sâm sam već odavno (mentalni) emigrant. Čitam New York Times, primam informacije preko BBC portala vesti i gledam novosti iz Nemačke u informativnoj emisiji RTL Aktuell. Šta reći, izgleda nastojim da izbegnem stvarnost koja nas okružuje baš po svaku cenu. Tu stvarnost čine lažne vesti ili pak prave vesti ali upakovane na tendenciozan način. Sve u svemu strašno. Da ne govorim o tabloidima, grotesknim emisijama tipa „Kontravizija“ izvesnog gospodina Lava (a tako smo se radovali kada se rodio, kao sin vrsnih intelektualaca), vestima u kojima se naša verzija Machthabera (ko je pomenuo Kim Jon-una) pojavljuje toliko često da ponekad moram da se zapitam da li više viđam sebe u ogledalu ili njega na „malom ekranu“… Priznajem da je gledanje televizije relikt prošlosti koga praktikuju samo još retro tipovi poput mene, ali što je mnogo, mnogo je…

U ovoj zemlji više ni derbi nije derbi. Sve se pretvorilo u neobuzdanu i ružnu sliku satkanu od uvreda, neracionalnog divljaštva i fudbala koji ne zavređuje ni da se priča o njemu. Tako je pored svega i ovo otišlo u… „Honduras“.

Znam da se ništa neće promeniti sve dok je partijska knjižica značajnija od znanja, ali ne mogu nam ukinuti pravo na nadu. Nije greh maštati a sačuvati obraz i dostojanstvo ipak je važnije od sitnih privilegija koje dođu i prođu. Zato, nekako mi je drago zbog toga što nisam član nijedne partije. Daleko od toga da sam apolitičan ali naša „politika“ nema veze sa demokratijom. Naše partije su interesne skupine ljudi željnih napredovanja po svaku cenu i priznanja koja nisu mogli steći na normalan način već preskakanjem po dva stepenika odjednom. Ne, hvala. Mislim da ću do daljeg ipak ostati mentalni emigrant…