BLOGGOVANJE

BLOGGOVANJE: ŽENTLMAN/ONE
BLOGGOVANJE: ŽIVOT/TRENDSETERI/DRUŠTVO
BLOGGOVANJE: POLITIKA
Blog: Smart and Creative Life

BLOG: SMART AND CREATIVE LIFE

Život je svuda oko nas, ali su nam samo neke njegove sekvence interesantne. Moja percepcija života i događaja, odnosno društvenih tokova koji me okružuju nalazi se upravo u objavama koje pišem u okviru bloga 'Smart and Creative Life'. Odakle ovaj naziv? Pa, ukratko, nastojim da moj život ima neku elegantnu, smislenu notu ali i da bude istovremeno kreativan. Trudim se da na pravi način prepoznam suštinu stvari o kojima pišem. Da proniknem u samu bit teme koju obrađujem, dajući joj pri tom i formu koja bi zainteresovala čitaoce. Osnovne teme koje pokrivan blogom su muško-ženski odnosi (kroz rubrike ŽENTLMAN i ONE), moja interesovanja (kroz rubriku ŽIVOT), viralni trendovi i društveni tokovi (kroz rubrike TRENDSETERI i DRUŠTVO), i na kraju, što bi se na engleskom moglo iskazati kao last but not least - politika. Politika je na prostoru Balkana, nažalost, pokretačka sila svih događaja, alfa i omega naših života. Ostati uvek principijelan... to je po meni prava formula u pisanju dobrih tekstova. Proverite zašto!

Blog: Smart and Creative Life

19102017

Ako potičete iz prošlog veka verovatno već nagađate o čemu se radi. Za one druge kratko objašnjenje kroz mali omnibus sa dve priče. Zakoračite u vremeplov da bi ste saznali kakvu je percepciju o posedovanju stvari koje su nas okruživale imala moja generacija. Pa krenimo u prošli vek!

Flomasteri

Uvek kada na stolu mojih klinaca vidim gomilu razbacanih flomastera prođe me neka tiha jeza. Na desetine njih u različitim bojama i oblicima. Većina pripadnika moje generacije je u najboljem slučaju imala samo jedan komplet od 8 flomastera (oni odabrani od 12!). Taj komplet se čuvao kao sveti gral a slučajevi „odumiranja“ pojedinačnih primeraka zbog zaboravljanja stavljanja poklopca flomastera predstavljali su strašan peh i neoprostivi greh koji se prepričavao danima, kako u porodici tako i u školi. Znate onu priču o sedam godina nesreće? E, nešto slično tome, čak i gore! Sećam se da sam u prvom razredu srednje škole došao u posed „Pelikanovih“ flomastera u paketu od 28 komada „Made in Germany“. Ushićenje je bilo toliko da ih nikada nisam otvorio… Nisam želeo da „oskrnavim“ prelepu kotiju u kojoj sam ih dobio. Čuvao sam ih godinama kao predmet obožavanja, s vremena na vreme proveravajući da li su na svom mestu. Kada su mnogo godina kasnije „pronađeni“ od strane mojih klinaca, odmah su rastureni i otkriveno je da oni uopšte više ne mogu da se upotrebe. Osušili su se jadni od čekanja. Ja sam, naravno, proglašen „ludakom“. Čujem da se sada flomasteri prave na bazi alkohola i da su iz njih eliminisani oni rastvarači koji su im davali specifičan miris i šmek. Ništa nije kao ranije…

Bombonjere

Možda će se nove generacije smejati na ovo jer živimo u vremenu hiperinflacije potrošačkih navika i izobilja. Sve je postalo dostupno, odmah u sada. Međutim, ne tako davno živeli smo u vremenu etabliranih navika, obrazaca ponašanja i ukusa. Jedna od tih priča je i ona o famoznim bombonjerama koje su samo „odabrani“ probali. Urbana je legenda ali stvarna da smo mi stanovnici ove zemlje iz doba „praistorije“ samo u retkim slučajevima stvarno i jeli bombone iz tih velikih, šarenih bombonjera koje su nam mamile uzdahe. Znate one, sa ružama na ambalaži ili sa devojkom čiji je pogled negde odlutao. U stvari, ne znate! Naravno! Kako? Te velike bombonjere su obavezno stajale u kuhinjskim elementima „negde gore“, van domašaja dece. Nemo su čekale da na neku od njih dođe red da se odnese kao poklon prilikom odlaska u neku važnu posetu (pored 100 g kafe, naravno). Neki od tih primeraka nikada nisu izašli ni iz prvobitnog ukrasnog papira koji je prodavačica u samoposluzi odabrala. Prenosile su se iz ruku u ruke, a ponekad bi se i vratile nazad prvom vlasniku. Naravno, u to vreme ni ukrasni papir za uvijanje poklona nije baš bila uobičajna stvar. Bilo je samo nekoliko boja u opticaju pa se nikada nije znalo da li se to stvarno i dešavalo ili je u pitanju samo još jedan od poznatih EX-YU mitova. Ako bi neko dete, kada mu roditelji nisu tu, smoglo hrabrosti da otvori bombonjeru naišlo bi na od stajanja pobelele bombone čiji je rok odavno istekao…

Možda sve ovo izgleda pomalo karikirano i ŠLB bez P ili ipak ne?

PS Ako počnem da pišem ovaj blog na pisaćoj mašini ozbiljno ću se zapitati da li je sve u redu sa mnom. Obećavam!

12102017

POST TENEBRAS LUX – POSLE MRAKA SVETLOST

Prisustvovao sam tribini „Reformacija Martina Luthera: Pet vekova posle“, nakon što sam sebe ubedio da je to neophodno za moj intelektualni portfolio. Ova tema me je oduvek zanimala ali nikad nisam imao dovoljno vremena da joj se do kraja posvetim. Tribina je održana u opskurnoj sali Niškog kulturnog centra (NKC) koji izgleda kao i naša kultura danas, nedorečeno i izgubljeno u prostoru i vremenu. Bila je odlično organizovana, sa eminentnim gostima, tako da je u potpunosti zasenila prostor u kome je održana. O ovoj temi koja zaokuplja Evropu ovih dana, govorili su teolog i sociolog Zdravko Šorđan, doktor teološke antropologije Goran Golubović, predstavnica evangelističke crkve u Srbiji Ana Petrović, doktor teologije Ivica Živković, kao i književnik Zvonimir Kostić Palanski.

Ove godine (31.10.2017) navršava se 500 godina od kako je 1517. godine monah, profesor a kasnije i reformator Martin Luther (1483-1546) okačio na crkvena vrata u nemačkom gradu Württembergu teološku raspravu u obliku 95 teza. Ove teze su nakon toga postale svojevrsni manifest reforme – reformatorskog pokreta koji se raširio Nemačkom a u kasnijim vekovima i celim svetom zapadne hrišćanske provenijencije. Ovim činom je Martin Luther navukao na sebe veliki gnev pape ali i cele rimokatoličke crkve koja ga je optužila za jeres i razbijanje monolitnosti crkvene organizacije. Već 1520. godine Luther je uputio proglas nemačkom narodu u kojem ih poziva da reformišu crkvu. Ostalo je istorija…

Ko je u stvari bio Martin Luther?

Mislim da je u osnovi bio pre svega glasnogovornik verujućeg naroda svog doba. On je uvideo da se katolička crkva koja je do njegovog vremena bila dominantna hrišćanska, pa i svetovna institucija zapadne hemisfere, do XVI veka već znatno udaljila od prvobitnog hrišćanskog učenja, usput pribavljajući veliku materijalnu korist svojim delovanjem. Takvo stanje u katoličkoj crkvi stvorilo je nezadovoljstvo kod velikog broja vernika. Praksa prodaje oproštaja grehova (indulgencije) koja se ustalila u to doba bila je ona kap koja je prelila čašu. Martin Luther je pozvao na nepriznavanje posrednika između čoveka i Boga, odnosno indirektno na nepriznavanje uticaja pape. Bio je to uvod u protestantizam, kao novi oblik veroispovesti i stvaranja novih crkvenih zajednica.

Na već pomenutoj tribini nekako su se izdvojili sledeći zaključci vezani za osnovne stvari koje su postignute reformacijom:
- izdizanje načela prava na slobodu kao deo osnovnog prirodnog prava čoveka (božanska datost)
- bolje shvatanje ličnih vrednosti čoveka
- moralna obnova zapadnog hrišćanstva
- prepoznavanje prava čoveka da ima pravo na svoje mišljenje, odnosno da je vera čin izbora
- stvaranje interpersonalne interakcije između Boga i čoveka
- isticanje i prepoznavanje suštine i sadržaja vere umesto insistiranja na formi
- prepoznavanje snage reči i propovedi, kao i načela sola scriptura kada je u pitanju Sveto pismo
- afirmacija lične duhovnosti
- prepoznavanje čoveka kao vernika, kao jedinke kojoj se Bog obraća a ne Crkve kao organizacije koja se javlja kao medijator
- napad na dekadentno ponašanje rimokatoličke crkve i njenih zloupotreba kada su u pitanju svete tajne

Reformacija, a kasnije i sam protestantizam umnogome su takođe ostavili pečat i na sakralnu arhitekturu. Jednostavnost forme. Odsustvo ornamentike. Posvećenost sadržaju sa centralnim mestom datim propovedaonici. Sve je to reformacija. Protestanska crkva je postala mesto gde se čuje Božja reč i ništa izvan toga.

Reformacija je takođe dala nemerljiv doprinos standardizaciji narodnih jezika, pre svega nemačkog i engleskog u početku, ali kasnije i mnogih drugih. Prevođenje biblije na narodni jezik otvorilo je vrata širenju vere i njenom prihvatanju od strane običnih ljudi koji nisu poznavali latinski jezik.

Učesnici tribine dodakli su i odnos pravoslavlja, rimokatoličke crkve i protestantizma, ali ne i mračnu stranu Martina Luthera – njegove izjave o Jevrejima. Njegova antagonistička gledišta prema Jevrejima išla su dotle da je smatrao da jevrejske domove i sinagoge treba uništiti a njihovu slobodu ograničiti. Nije potrebno istaći da je četiri veka posle Luthera ova tema dodatno inspirisala i samog Adolfa Hitlera!

Na kraju ostaje da se zapitamo: gde bi Martin postavio danas svoje teze i koliko bi ih bilo – svih 95 ili znatno manje? Pretpostavljam da bi to učinio na svojoj Facebook stranici ili na svom blogu. A možda bi i na Twitteru napisao dve-tri reči sa linkom ka svojoj veb-lokaciji… U svakom slučaju otvorile bi temu za razmišljanje. A možda i ne bi, ako Internet marketing ne bi odradio svoj deo zadatka…

02102017

… ILI ZAŠTO NE NEZAVISNI ARAGON?

Katalonija (na katalonskom Catalunya, na španskom Cataluna) krenula je putem kojim se ređe ide. Odlučila se da na referendumu prokrči put ka svojoj nezavisnosti od Kraljevine Španije.

Inače, sam referendum je po rečima njegovih organizatora, u potpunosti uspeo. Uprkos brojnim nepravilnostima u samom procesu izjašnjavanja građana, snažnom otporu i brutalnoj intervenciji zvaničnog Madrida i oklevanju a potom i neslaganju Evropske unije koja je stala u odbranu interesa Španije. Evropska komisija je to objasnila činjenicom da je Španija članica EU i da to ne treba mešati sa pitanjem Kosova. Demokratija često ima više lica, ali šta je tu je.

Od pitanja da li će Katalonija stvarno izboriti svoju nezavisnost, mnogo je važnija činjenica da su na ulicama Barselone španski policajci primenili prekomernu silu i to nad građanima Španije koji misle drugačije! Posle ovoga ništa više neće biti isto kao pre…

Katalonski zvaničnici, pa i nadpolovična većina građana (prema zvaničnim procenama) su svoju težnju za nezavisnošću stavili u prvi plan tokom i neposredno nakon velike svetske krize iz 2008. godine. Ovaj bogati region Španije u kome danas živi nešto preko 7,5 miliona stanovnika, od čega samo u Barseloni oko 1,6 miliona, procenio je da više daje „španskoj kruni“ nego što od nje uzima. Zbog toga su rešili da na svojoj teritoriji izbore nezavisnost od Španije i proglase republiku koja će po njima bez problema moći ponovo da pristupi EU. Referendum je samo posledica i „kruna“ svega. Toliko se mržnje nagomilalo na obe strane ovih godina da je praktično Katalonija krenula putem bez povratka.

Tri su scenarija izlaska iz sadašnje krize. Prvi je davanje još veće autonomije i prava Kataloniji od strane zvaničnog Madrida, pa zašto ne i konfederalnog statusa u odnosu na ostatak Španije. Drugi je potpuno ignorisanje činjenice da se nešto dogodilo i nastavljanje po starom, što je ujedno i najgora varijanta koja nikome neće doneti ništa dobro. Treći scenario je stvarno pokretanje procesa razdruživanja. Ovaj scenario je najmanje verovatan uprkos činjenici da su građani na referendumi rekli svoje „Si“. Svaka sličnost sa Slovenijom pri raspadu Jugoslavije je namerna!

Katalonci su danas u Španiji priznati kao nacija. Međutim, ni kulturna autonomija ni velika prava koja Katalonija kao region uživa u Španiji, zarad mira u kući, nisu bili dovoljni. Točak istorije je ponovo pokrenut. Kraj je za sada vrlo neizvestan…

Istorija je tu neumoljiva. Katalonija je svoju nezavisnost praktično izgubila još u prvoj polovini XII veka kada su njeni vlastodršci doneli odluku o spajanju svojih teritorija sa moćnim susedom – Kraljevinom Aragon. Od tada Katalonija postoji samo kao oblast, kulturološki jedinstvena regija na Pirinejskom poluostrvu i, na žalost, ništa više. Zbog toga je pitanje prava na nezavisnost Katalonije vrlo diskutabilno.

Zašto Aragon ne bi imao veće pravo da traži svoju nezavisnost?

Istorijske činjenice:

Na Pirinejskom poluostrvu druga polovina XII veka i početak XIII veka bili su u znaku jačanja monarhija i oslobađanja od arapskog, odnosno mavarskog uticaja. Tokom tako zvane rekonkviste pod hrišćansku vlast vraćene su značajne teritorije Andaluzije, Mursije i Valensije. Kraljevina Kastilja je u to vreme bila najznačajnija i najveća na Pirinejskom poluostrvu. Kastilja je oko 1200. godine prisjedinila jugozapadne baskijske oblasti (delove Kraljevine Navare) a 1230. se sjedinila i sa Leonom, koga su pored matične teritorije činile još i oblasti Galicije i Asturije. Nakon rekonkviste bila je bogatija i za već pomenute oblasti Andaluziju i Mursiju, dok je Valensija pripala Aragonu.
Za vreme vladavine kralja Alfonsa X (1252-84) u Kastilji se definitivno učvrstila monarhija. Sa druge strane njen istočni sused Aragon je takođe veoma ojačao nakon sjedinjenja sa Katalonijom (1137) i osvajanja Valensije (1238). Takođe, Aragon se proširio i na istok. Njemu su pripale i kraljevine Majorka, Sardinija, Sicilija i južni deo Apeninskog poluostrva – Napuljska Kraljevina. Upravo oblasti Katalonije i Valensije dale su značajan trgovački zamah Kraljevini Aragon. Trodelna struktura ovog kraljevstva ostavila je delimičnu autonomiju državama koje su ga činile.

Kastilja i Aragon su se definitivno ujedinili 1479. godine definišući time nukleus Španije kakvu danas znamo. Nešto kasnije (1492) iz ruku Mavara preoteta je i Granada čime su oni definitivno proterani sa Pirinejskog poluostrva. Kastiljska kruna je 1515. godine aneksirala i Kraljevinu Navaru i tako je formirana teritorija današnje Španije. Španija pod današnjim imenom u dinastičkom smislu praktično egzistira od 1479. godine, de facto od 1516. i konačno de jure od 1715. godine. Od tada se Kataloniji, koja je predmet ovog istraživanja, gubi svaki trag. Tek 1931. godine Kataloniji je data veća politička autonomija unutar okvira španske države. Međutim, nakon Španskog građanskog rata, vojna hunta generalisimusa Franka koja je trajala od 1939. do 1975. godine ukinula je tu autonomiju. Autohtona katalonska kultura i njihov jezik su potisnuti. Tek nekoliko godina nakon završetka vojne diktature u Španiji, 1979. godine Katalonija ponovo dobija pravo da bude priznata kao „nacija unutar nacije“ u Španiji. Dobijaju pravo na svoju kulturu, jezik i regionalni parlament.

Korišćena građa iz enciklopedije:
The Times – Atlas svjetske povijesti (izdavač: Cankarjeva založba, 1986)

05092017

Postoji jedna zemlja na svetu u kojoj je privilegija živeti, već vekovima. To je onaj nedodirljivi, uglađeni sused na koga su svi ljubomorni a koji živi svoj život ne mešajući se u tuđe i ne zavideći nikome. Uređeni odnosi, poštovanje privatnosti čoveka i zajednice kao celine, bilo da je u pitanju stambena zgrada, kvart nekog grada, selo ili šta god... Svuda je narod taj koji se pita, kroz građanske inicijative, preko referenduma ili samih izbora u kranjem slučaju.

Tamo se na izborima biraju odgovorni političari, odnosno administracija koja je u službi građana koji su ih birali i poklonili poverenje. Oni su službenici grada, kantona ili države, dakle radnici, a ne ljudi koji žive na sedmom nebu i odatle upravljaju i pričaju bajke. Zbog toga mi, svet, a možda i većina samih Švajcaraca i ne zna ko je premijer ili predsednik Švajcarske Konfederacije. I ne trebaju da znaju, ako ćemo pravo... jer tamo očekuju od političara da savesno obavljaju svoj posao i ne očekuju, kao negde, da ih vide svako veče na televiziji i da im otvaraju oči i objašnjavaju da im je lepo iako baš i nije. Ko je pomislio na Srbiju, sam je kriv.

Nekad imam utisak da tamo menjaju i busen trave u parku ukoliko nije dovoljno zelen i ako to nekom građaninu Švajcarske Konfederacije to bode oči. Jer... taj isti građanin je "Schweizer Burger" i plaća porez. Daje novac za koji sa pravom očekuje da dobije ozbiljan "proizvod".

Plate su u ovoj "Utopiji" (koja pak stvarno postoji za razliku od "Utopije" Tomasa Mora) visoke i obezbeđuju noramalan život. I više od toga. Da, usluge su tamo skupe ali ne toliko skupe koliko naše za koje mislimo da su jevtine a nismo u mogućnosti da ih plaćamo! Ipak, i pored te "skupoće" svakom radno sposobnom građaninu ostaje tamo dovoljno za normalan život, život dostojan čoveka. Visoke plate teraju ljude da više troše što generiše nove usluge i nova radna mesta. Visoke plate i ušteđen novac stvaraju ideje o sopstvenom poslovnom poduhvatu što opet vodi ka novim radnim mestima. Tu se krug dobrog života zatvara. Kod nas je, međutim, prekinut negde na sredini. Možda i na više mesta.

Tamo, u „Utopiji“, se puno radi. Nema se slobodnog vremena. Možda, ali zato tamo postoje vikendi tokom kojih ljudi putuju negde, idu u prirodu i uživaju u životu. Kod nas vikendi ne postoje jer se plašimo da potrošimo više nego što možemo i smemo jer nećemo imati za narednu nedelju. Nikad ne znamo šta nas može zadesiti naredne nedelje. Oni očekuju vikende, a mi čekamo da vikendi prođu… Tamo ni odlazak u penziju nije kraj života već novi početak jer penzioneri ne žive bedno i ne „doprinose“ boljitku države svojim odricanjem kao negde (na primer kod nas).

Možda ta izvesnost stvara depresiju kod ljudi, želju za avanturom i neizvešnošću. Takvi su dobrodošli u Srbiju. Pokazaćemo im rado pravu „životnu avanturu“. Pročitajte knjigu Paula Koelja „Preljuba“ da bi ste upoznali ovaj segment života u Švajcarskoj. To je moja preporuka u nedostatku boljih ideja u ovom trenutku.

U međuvremenu, gledaću da u mom malom kantonu u glavi izgradim život koji bar malo liči na onaj u Švajcarskoj. Moj život biće Švicarska, još malo pa savršen...

21082017

Krenimo redom…

Prvi korak – Kako prepoznati MILF u sebi?

Kada počneš da objavljuješ selfije sa letovanja na kojima si sama, preplanula i sva „zgodna“… a u stvari letovanje (još uvek) provodiš sa porodicom, tako da ti u svakom trenutku neko može by the way pomoći pri slikanju…
Kada ti okolina u kojoj si postane tesna pa stalno tražiš nešto bolje i veće, ne shvatajući da ljubav imaš oko sebe i da je ona u malim detaljima…
Kada promeniš ime na Fejsu i dodaš mu ono čuveno ex uz dodatak svog devojačkog prezimena…
Kada na, opet tom istom, Fejsu počneš da dobijaš pozive za prijateljstvo od momaka koji su 15-20 godina mlađi od tebe i ulaziš u ćaskanja sa njima, jer su spremni da pohvale tvoj izgled, laskaju ti i otkriju da imaš neverovatno dobru guzu…
Kada se na slikama koje objavljuješ na Fejsu počneš pojavljivati u nekom tajanstvenom društvu, oprhvana koktelima, cigaretama i dobrim vajbom. Sa tonom šminke na sebi… a od prijateljica, istih godina kao ti, dobiješ one čuvene komentare „mačkice“, „slatkice“ na koje odgovaraš „mačka mi kaže“…
Kada si stalno na dijeti i u nekom anti age programu sa tendencijom da tokom godina završiš sa predimenzinosanim silikonima i neprirodno napućenim usnama…
Kada kući od sedam dana u nedelji šest i više dana suprugu kažeš da te boli glava, da ti se spava ili da imaš upalu jajnika. Dakle, kada postaneš apsolutni medicinski fenomen…
Kada svi pokloni koje dobijaš od supruga završe na dnu fijoke a pokloni kolega sa posla i nekih novih prijatelja nađu svoje počasno mesto na policama…
Kada ti telefon stalno vibrira od pristiglih poruka koje ti mame osmehe ali i obavezu da ih što pre izbrišeš, i kada ti punjač postane najbolji životni saputnik bez koga ne možeš da zamisliš život…

Drugi korak – Uspešna MILF to sam ja

Postala si svesna svoje novootkrive lepote u 45+ kojoj se dive stotine tvojih „obožavalaca“ na društvenim mrežama a pri tome ti nije bitno da li ih poznaješ ili ne. Dođe ti da poljubiš svoju novu figuru u ogledalu kojoj se više puta u toku dana diviš. Proglasila si sve one zajedničke ručkove i večere sa članovima porodice reliktom prošlosti koja te je gušila jer se sada hraniš samo voćem…
Samosvesna si i zakazuješ kozmetičara ili frizera u svako doba dana a posebno kada se približava vreme spremanja ručka, još jedne stege koje si se uspešno oslobodila. Postala si majstor eskivaže svega što bi te moglo staviti u bilo koji negativan kontekst sa tvojim suprugom i time narušilo imidž cice koja sama kroči svoj put na vrelom asfaltu.

Treći korak – Šta dalje?

Počinješ novi život i nalaziš nove prijatelje jer stari znaju sve o tebi, što naravno ne želiš. Kupuješ 101. par cipela i novu garderobu (ne zaboravljući naravno pocepane farmerice). Nalaziš svoj novi kutak u stanu ili ako si baš napredna iznajmljuješ novi stan. Objavljuješ trač o sebi da si nesrećna u ljubavi i sama, tako da ti najbolje prijateljice mogu priskočiti u pomoć i naći prijatelja svog prijatelja koji te može utešiti. Stavljaš tačku na svoj stari život sa apsolutno neuspešnim i neambicioznim muškarcem (prim. autora: mužem, koga uz to treba izbrisati sa svih postova ukoliko se tamo još nalaze eventualni tragovi njegovog postojanja) i počinješ da ulaziš u novi svet lovaca na recke, koji imponuje tvojem novom Ja.

Kontraindikacije

Razgovarajte sa drugim „cicama“ koje su sve ovo već prošle jer postoji latentna opasnost da vas novo okruženje odbaci već kada budete 50+. Svi oni „obožavaoci“ i momci koji su zamišljali vašu perfektnu guzu mogu lako da otkriju nove „učiteljice“ i nove MILF žrtve.
I još nešto… pre nego što uradite tetovažu tamo dole, drage moje, posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom.

Zato samo hrabro ali i oprezno. Srećno XOXO.

12082017

Ovo je festival džeza, bluza i mnogobrojnih mizičkih varijacija ovih etabliranih muzičkih pravaca. Ovo je festival Nišlija i svih gostiju ovog grada koji privučeni magijom dobrog zvuka dolaze da osete neke dobre, drugačije vibracije.

Živimo u vremenu u kome, nažalost, novac i trendovi određuju šta je mainstream. Silikonsko-starletna muzika za gledanje ali ne i za slušanje, je sticajem čudnog spleta okolnosti i negativne selekcije postala današnji mainstream na ovim pristorima. Upravo zbog toga Nišville predstavlja blago koje ljubomorno treba čuvati i na koje svi u ovom gradu trebamo biti ponosni.

Grad se tih nekoliko dana avgusta, koji su ponekad pretopli ali nekad i nestvarno prohladni i kišoviti, ispuni ljudima koji dolaze sa svih strana. Čuju se različiti jezici, a mogu se videti i neuobičajeno veliki broj fotoaparata u rukama tih nomada kojima slikaju i one stvari pored kojih mi koji ovde živimo često nezainteresovano prolazimo, ne uviđajući njihovu skrivenu lepotu i vrednost. Osmesi i ljubav koja se opaža na ulicama, u kafićima i restoranima, i naravno u našoj tvrđavi gde se festival i održava, doprinose da one već pomenute dobre vibracije postanu još jače.

Nišvillu nije potrebna reklama, bilbordi, izveštaji na vestima… Njemu je potrebna publika a nje je na sreću svake godine sve više i više. Da, ona je raznolika. U njoj su i poslednji mohikanci starog rokendrola, popa iz osamdesetih ali i mladi koji pokušavaju da ostanu svoji i drugačiji. Jer… ne ogleda se pripadnost nekoj generaciji u kopiranju i bezuslovnom prihvatanju svega što ona donosi, već u doslednosti da budeš svoj i da prepoznaš prave vrednosti.

Iznova i iznova svakog avgusta uživamo u zvuku, pokretu i snazi muzike. Pomeramo letnje godišnje odmore tako da budemo u gradu za vreme Nišvilla. Dolazimo neispavani na posao… a ipak volimo sve više ovaj neobičan festival. Valjda ste shvatili zašto…

02082017

Živimo u svetu u kome smo izloženi potrebi za neprekidnim samopotvrđivanjem. Imam utisak da sve činimo da bi izgradili lepšu sliku o sebi samima pred nekim drugim, pritom zaboravljajući na sebe. Na ono šta stvarno osećamo i želimo. Predstavljamo naše živote na društvenim mrežama onakvim kakvim želimo da budu, umesto da se fokusiramo na pravi život. A pravi život prolazi pored nas, sakriven negde iza objektiva kamere telefona kojim ulepšavamo stvarnost.

Jedno pitanje za kraj: Ko je poslednji put probao jelo u restoranu ili otpio gutljaj kafe a da pre toga nije napravio sliku koju će podeliti sa onima koje ne poznaje?

Sto mu selfie-stickova!

12062017

Higijenski ulošci su očit primer da reklame nude virtuelnu verziju stvarnosti. Razigranost i osmesi dama u reklamama, njihovo izvođenje svakojakih vratolomija ili ludovanje na koncertima tokom „onih dana“ predstavlja sve samo ne realan život. U realnosti nailazimo na PMS a potom i na uloške koji vrebaju iza svakog ćoška. Na stolu, ispod stola, u kupatilu, spavaćoj sobi, pored ogledala, iz tašne, odnosno tašni… Skoro da ne mogu da ih promašim u svakoj prodavnici u koju uđem. Sa TV-a iskaču pred mene skoro u svakoj pauzi serije koju gledam. Još samo nisu našli način kako da se probiju do mojih snova. Međutim, i to je samo pitanje trenutka. Osećam da smo izloženi pravom teroru ovih „diskretnih“ stvarčica.

Da li su one „diskretne“ ili je to samo mit iz reklame, prosudite sami.

10042017

Energija je svuda oko nas. Prilike su svuda oko nas… samo treba biti na pravom mestu u pravom trenutku. Upravo je tu problem sa šetnjama koje su u nizu velikih gradova pokrenule grupe mladih organizovanjem ljudi preko društvenih mreža. Pravi trenutak je trebao da bude pre izbora i trebao je da animira ljude da uzmu svoj glas i stave ga u glasačku kutiju. Jedino tako se bira, odlučuje i preuzima odgovornost za svoje postupke.

Izbori su došli i prošli i sada gledamo predsednika koji bi hteo da bude i premijer i premijera koji bi hteo da bude i predsednik. Uspeo je da u svojoj glavi objedini obe funkcije, odnosno da osvoji duplu krunu. Treba ga sprečiti da osvoji triplu krunu… dok je još vreme. Na izbore nije izašla kritična masa glasača da bi do promena i došlo, delom upravo onih koji se ovih dana okupljaju i šetaju. Mislili su da se izbori dobijaju i gube na Facebooku i Twitteru. Život je, međutim, potpuno drugačiji. Ono što se ponekad svima normalnim čini nenormalnim lako postaje normalno za sve nenormalne. Trenutak je došao i prošao, a prilika da se izađe i glasa propuštena. Za to ne treba optuživati one koji su glasali i izglasali jer se svi razlikujemo. Upravo to čini lepotu življenja. Ne treba ih optuživati jer svi oni žive ili svoje male živote, u potpunoj imaginarnoj stvarnosti, ili su pak deo vladajuće „elite“ i sve čine iz sopstvenih uskogrudih interesa. Svako od njih ima pravo na svoj način. Kada sve prođe nema pobednika ni poraženih. Sve se nekako svede na neko obično danas i neko obično sutra. A sledeća prilika da se nešto uradi neće doći već sutra nego mnogo kasnije. Zbog toga ne treba biti „smoren“ kada se mora biti pri čistoj svesti!

Sve je lako kad si mlad… kažu stihovi jedne od legendarnih pesama grupe „Prljavo kazalište“.

07032017

… ILI KAKO JE PROPAO ROCK AND ROLL

Upozorenje: samo za osobe starije od 40 godina

Naši jednostavni životi su se pretvorili u svoje haotične kreature koje se mogu opisati samo sa aktuelnom političkom parolom „brže, jače, bolje“. U stvari… kada bolje razmislim, gorkom parodijom na čuveni olimpijski slogan „citius, altius, fortius“ („brže, više, jače“). Zašto se to dogodilo? Upali smo u kolotraz savremenog društva u kome se od pojedinca ne očekuje da ima svoje ja. Sve je podređeno masovnim komunikacijama i masovnim doživljajima stvarnosti.

Od nekadašnja dva TV programa u kojima smo uživali, znajući termin svake emisije koje smo željno iščekivali… dobili smo gomilu kanala i informacija koje idu sa njima. Zbog toga smo TV prestali i da gledamo. Dobili smo samo šum u pozadini…

Ljubav se od slatke zebnje pretvorila u smajlije, kratke poruke i skraćenice. Došli smo do situacije da su pikseli zamenili poljupce. I nestalo je magije… Sve je direktno, ogoljeno i predvidivo.

Od muzike koja se slušala sa strahopoštovanjem prema gramofonskim pločama na kojima je bila snimljenja (i koje su neretko bile skupe)… dobili smo hiperprodukciju iz koje se ne može izvući kvalitet. Muzika je postala gomila koja u mlazovima navire sa svih strana. Previše dostupna da bi bila vredna slušanja i čekanja.

Kontinuum života se pretvorio fragmente doživljaja i sećanja. Kao da nema prošlosti i budućnosti. Živi se samo u sadašnjosti, ali tako da ona prolazi suviše brzo ne ostavljajući tragove za sobom. Umrećemo izgleda pre nego što ukapiramo da smo bili živi!

A sve ovo zbog piletine za ručak… Video sam jadac, ali se nisam usudio da na osnovu svojih sećanja iz „doba jure“ sa nekim započnem igru „znam za jadac“. Možda bi me proglasili ludim. Ko zna?!

Jadac (lat. furcula) je naziv za viljuškastu kost kod ptica i nekih izumrlih dinosaurusa, koja je nastala spajanjem dve ključne kosti. Kod ptica ima ulogu jačanja grudnog skeleta da se odupre otporima pri letu.

Jadac je u narodu poznatiji kao kost za „ispunjavanje želja“. Kost se koristi tako da dve osobe uzmu kost za jednu, odnosno drugu stranu, zamisle želju i povuku kost prema sebi. Kada kost pukne, osobi koja dobije veći deo kosti ispuniće se želja. Alternativno, postoji i druga varijanta. Učesnici u igri, nakon što polome jadac, pokušavaju da prevare svog protivnika tako što će mu ponuditi da uzme neki predmet od njih. Gubitnik je onaj koji prvi uzme nešto od protivnika, a da pritom ne kaže „znam za jadac“…

izvor: Vukajlija i Wikipedia

09022017

Sve hotelske sobe su različite a opet iste. Na trenutak postaju naš dom a nakon odlaska samo strani prostori kojih se i ne sećamo. Svaku pokušavamo da proglasimo svojom eks teritorijom makar samo na dan da bi se osećali kao kod svoje kuće. Prenosimo u njih na kratko svoje stvari, nadanja, strepnje ili ljubav. A onda ih prepuštamo drugima. Čudno je, a možda i nepravedno, da što su skuplje to veći pijetet osećamo prema njima i duže ih pamtimo. One najjeftinije su tu da nam pruže samo krov nad glavom i bivaju zaboravljene onako kako su i došle – brzo i neprimetno.

Ja se uvek oprostim od hotelske sobe jednim dugim pogledom kojim pokušam da obuhvatim sva sećanja na sate ili dane koje sam proveo u njoj. Zatvorim vrata i zaboravim na sve…

15012017

Kakva genijalna ideja – uputiti specijalni voz ukrašen motivima kulturnog i duhovnog nasleđa nebeske Srbije na naše Kosovo i skrenuti pažnju svetske javnosti na naš čudan smisao za stvarnost. Specijalni voz uređen i unutra i spolja u maniru najbolje režiranih filmova sa sve pravopisno netačnim natpisom „KOSOVO JE SRBSKO“. Kakav marketinški trik. Kao i uvek, pola Srbije neće znati da je ovo pogrešno napisano i pozdraviće naše mogule iz vlasti koji smišljaju ovakve domišjlate stvari a pola Srbije će se smejati.

Ovoj drugoj polovini Srbije predlažem da pogleda izvanredan članak njuzovaca – „Ruski voz će po povratku u Beograd biti prefarban natpisom “Jebiga” na 21 jeziku“. Uzgred budi rečeno, voz i nije baš stigao na Kosovo. Kao što ni Kosovo nije baš naše.

Voz je zaustavljen u Raškoj, nakon čega je krenuo nazad u Beograd, a u Kancelariji za Kosovo i Metohiju da nove okolnosti zahtevaju nove mere.

Natpis “Kosovo je Srbija“ izgleda nije baš adekvatan u situaciji kada naš voz ne može da uđe na Kosovo, to jest u Srbiju, tako da smo odlučili da voz dobije novi natpis koji odražava realno stanje stvari, ali i naš veliki revolt zbog toga što voz nije pušten na Kosovo. Procenili smo da je natpis “Jebiga“ u ovom trenutku najadekvatniji – kažu u Kancelariji za KiM.

U toj kancelariji kažu da je “jebiga“ tradicionalna srpska reč koja ima mnogo značenja i da će na vozu vrlo lepo izgledati. Direktor naše kancelarije Marko Đurić odobrio je ovaj predlog i čeka voz u Rakovici, gde se iskrcao kada je voz išao prema Kosovu, ali u međuvremenu nije uspeo da nađe prevoz do Beograda. Tamo će majstori uraditi novi dizajn i vizuelni identitet voza, a potom će se kompozicija uputiti u Beograd, gde će biti upriličen svečani doček kojem će prisustvovati i premijer Vlade Srbije Aleksandar Vučić – naveli su u Kancelariji…

Izvor: njuz.net

Eto, taman pomislimo da će nam biti dosadno kao u Švajcarskoj a vlast nas po(d)seti da smo u Srbiji!

15012017

Dogodio nam se sneg. Protutnjao je našom nebeskom državom i otkrio nam nove istine koje smo već znali. Saznali smo da nam gradovi i sela u kojima živimo i ne predstavljaju neki naročito pouzdan servis. A servis koji se plaća a ne dolazi na poziv kada smo u nevolji i nije neki servis. Danima smo se klizali po uglačanim kolovozima i nogostupima. Danima smo se plašili da izađemo napolje bez preke potrebe… Evropa je takođe bila zavejana ali su se stvari rešavale po tačno određenim procedurama. Sve je to bilo propraćeno i korisnim informacijama šta-gde-kako tako da su građani mogli da na osnovu korisnih saveta donesu odluke vezane za svoj svakodnevni život.

Priroda je još jednom pokazala svoju moć. A sa topljenjem snega kod nas su isplivala nova razočarenja. Saznali smo da nadležne službe i nemaju baš razrađene koncepte kako se boriti protiv vremenskih nepogoda. Borba se svela na heroje i na informacije koje su delili nezavisni mediji. Ako pitate vlast – sneg nije ni pao! Porast temperature je rešio sve probleme. Možda će i neko biti smenjen. Možda će i neko staviti prst na čelo, ili ipak neće. Do sledećeg snega koji će nas ponovo iznenaditi…